Nostalgija se može definisati kao „tuga ili čežnja za nečim što više ne postoji, čežnja za zavičajem, rodnim krajem, ili nečim što je u prošlosti bilo lepo i prijatno”. Blaže rečeno ona je „sentimentalna čežnja za prošlošću”. Čovek pod uticajem emocija i sećanja evocira nostalgiju. Smatra se da je nostalgija zaslužna za pojedince (ili društva) koji žive u prošlosti, a ne sadašnjost ili težnji ka realnoj budućnosti.
Jugonostalgija prisutna je u našem društvu kao sećanje na jednu zemlju koje više nema. Ukoliko posmatramo taj fenomen, na ovim prostorima imamo i pojavu jugonostalgije kod mladih ljudi, koji nisu rođeni u toj zemlji. Jugonostalgija kod mladih ljudi može se posmatrati iz drugog ugla - traženje uzora u prošlosti kako bi se gradila bolja budućnost. Budućnost koja uzima samo određene, pozitivne, segmente, koji danas nedostaju društvu, a nekad su bili deo društva.
U okviru tematske celine o regionalnoj saradnji pozorišta i pozorišnih umetnika, imali smo priliku da razgovaramo sa mladim ljudima iz Slovenije, koji su članovi uredništva časopisa Maska. I ne, nismo pričali o jugonostalgiji, već o jugofuturizmu. Maska je najstariji časopis za izvođačke umetnosti koji deluje u Ljubljani od 1920. godine. Beogradska publika je u septembru imala priliku da na Bitef festivalu prisustvuje promociji posebnog izdanja časopisa, koji nosi naziv YUFU 2.0.
Šta zna njih znači pojam jugofuturizma? Šta znači kad otklonimo nostalgična uplitanja, ali ipak zadržimo ideju o društvu i kulturi koja je nastala na tlu Jugoslavije, i koje je gradilo tadašnje društvo? Šta znači jugofuturizm ako posmatramo današnje mlade umetnike iz cele regije, koja za njih nema tipične granice, već je posmatraju kao geografski prostor koji nudi mrežu povezivanja sa ciljem da se stvori jedna platforma koja će objediniti umetnike i dati im šansu da stvaraju baš taj - jugofuturizam.
O tome kako mladi ljudi posmatraju jugofuturizam i njegove domene u regiji, otkrila nam je Pia Brezavšček, glavna urednica časopisa Maska.
Šta je osnovni cilj jugofuturizma?
Rekla bih da cilj jugofuturizma nije da nostalgično čeznemo za prošlošću koja je nesumnjivo iza nas. Mnogi razlozi traumatičnog raspada te države, kao što su nacionalizam, šovinizam, itd. postojali su u društvu dugo pre nego što su se simptomi ispoljili. Naša generacija je premlada da bi se sećala kakav je bio život u Jugoslaviji, sve što znamo su sećanja iz druge ruke. Međutim, ono što osećamo je rastući pesimizam prema budućnosti, možda čak i snažna predstava nestanka budućnosti, sam kraj koncepta budućnosti, kako kaže Franko Berardi Bifo. To ima značajan uticaj na naše živote i odnose. Tako da, rekla bih da je ideja projekta bila da nekako popravimo to afektivno stanje generacije: dopada nam se retro momenat puke mogućnosti da zamislimo budućnost – što je socijalizam i sam bio. Konkretan cilj jugofuturizma za naš tim bilo je obnavljanje veza sa ljudima u regionu koji se bave sličnim stvarima kao i mi. Te veze, bar u Sloveniji, nisu očigledne same o sebi jer ne govorimo istim jezikom. Štaviše, u tranzicijskim vremenima postojala je čvrsta politika nezavisnosti, povezivanja sa zapadom, učlanjenja u EU i NATO, ali to je takođe značilo prekid veza sa Balkanom. Mi te veze želimo nazad.
Ukoliko jugofuturizam ne posmatramo kroz nostalgiju, već se okrećemo poimanju ovih prostora kroz ugao mladih generacija, koji su onda današnji domeni jugofuturizma?
Poput sličnih kulturoloških pokreta, kao što su afrofuturizam ili sinofuturizam, jugofuturizam želi da stavi dijasporu i njena iskustva u prvi plan, i pokušava da, takođe kroz spekulativnu fikciju, afirmiše taj još neproživljeni potencijal određene grupe ili kulture. Mislim da mlađe generacije uopšte nisu nostalgične, što su ljudi mlađi, to su indiferentniji prema ideji Jugoslavije. Naš predlog termina „jugofuturizam” je pomalo i mamac da se ponovo afektivno uključimo, da se zainteresujemo, otvorimo za saradnje i stvorimo – ne nešto što je nekada postojalo, već nešto što ima smisla iz naše trenutne pozicije. To možda takođe znači da moramo da se pomirimo s time koja je naša pozicija, iako nam se to ne dopada. Čak iako smo gubitnici, kako Ana Fazekaš, jedna od autorki časopisa tvrdi, ne treba da prisvojimo to i postanemo ushićeni gubitnici.
Zbog čega je važno zajedničko delovanje umetnika i stvaranje novih umetničkih dijaloga u regionu?
Očigledno postoje kapaciteti regiona, da toga nije, ne bismo imali masivne odlive mozgova. S druge strane, ljudi često steknu ugled u regionu tek kad naiđu na odobravanje stranih kolega. U okviru regiona, mi imamo izvesno iskustvo periferije i mislim da je to zanimljiva tačka gledišta iz koje vidimo neke stvari koje centar ne može da sagleda. Međutim mi samo možemo da prihvatimo tu svoju marginalnost i subverzivno je pretočimo u stvaralački pokretač ako vidimo da je ona proizvod sistemske represije, a ne individualne inferiornosti. Takođe mislim da je prilično depresivno biti zaglavljen između državnih granica – to je postalo još jasnije sa koronavirusom.
Kolike su šanse da kroz jugofuturizam možemo da gradimo bolje društvo, neopterećeno stegom prošlosti?
Bilo bi vrlo optimistično misliti da jugofuturizam može da promeni društvo. On je samo jedno od mogućih stanovišta. Međutim, verujem da je to pojam koji je politički uznemirujuć – uznemirava i konotacijama prošlosti i iniciranjem razmišljanja o budućnosti. Uopšte se ne radi o prošlosti, već istoriji koja podrazumeva „politički nesvesno”, kako kaže Džejmson. Mi pokušavamo da uradimo neku psihoanalizu kako bi život u ovom trenutku i perspektiva budućnosti bili mogući.
Ko su mladi umetnici koji idu u smeru jugofuturizma, i kojim jezikom oni progovaraju?
Nadamo se da progovaraju jezikom jugofuturizma koji tek treba izmisliti. Mi nismo autori tog jezika, već takođe želimo da ga naučimo. Ko su umetnici? Svi oni koji prepoznaju sopstvene težnje u okviru YUFU parametara, koji su vrlo otvoreni na svaki način. U ovom trenutku imamo otvoreni poziv za produkciju izvođačkih umetnosti koju će Maska producirati. Otvoren je do kraja godine.
Koliko su veze umetnika jake u regiji? Šta ih čini posebnim?
Mislim da takvih veza ima dosta, ali su jače među starijom generacijom koja ima zajedničku istoriju, Među mlađim umetnicima ih nema mnogo, ili su nasumične – česte koliko i veze s bilo kojom drugom državom Evrope ili sveta. Ali, kao što sam i ranije rekla, postoje određena zajednička iskustva u našim životima i uslovima rada zbog kojih možemo bolje da razumemo jedni drugi i iz kojih mogu proisteći sjajne stvari – to je ono što čini regionalne saradnje posebnima.
